Neka prva objava na novom sajtu bude simbolična, ne samo zato što je ovaj razgovor o feminizmu objavljen na Osmi mart, već i zbog toga što je on jedan od retkih intervjua koji me je naveo na suze.

Novinarka Jelisaveta Vujinović me nije štedela kada smo pričale o feminizmu. U ovom intervjuu dotakle smo se važnih pitanja da li je feminizam nešto što je nama na ovim podnebljima blisko, ili je on “uvezen sa Zapada”, kakva je veza feminizma i tradicije, da li su oni pomirljivi ili sušta suprotnost, ali i toga zašto je za neke žene feminizam ružna reč, odakle dolazi njihov otklon prema feminizmu i koja je krivica samih feministkinja za to.

Ovaj razgovor je za mene bio lep ali ne i lak. Kako i sama zadnjih nekoliko meseci intenzivno preispitujem šta za mene znači feminizam, ali i šta ja značim za njega, vrlo je simbolično, ali pre svega prikladno, što je on prvi tekst na ovom sajtu. 

A suze? Suze su bile tu jer je ženska borba borba za kontinuitet ženskih ljudskih prava, ali i borba protiv kulture kolektivnog zaboravljanja ženske istorije.

Deo te istorije je i moja baka, Emilija Cvetinčanin, prvoborka i AFŽ-ovka. Žena koja se prvo borila protiv fašista, zatim protiv ideje da su žene niža bića, a onda i protiv raka dojke. Ali nju ni fašisti, ni nasilnici i seksisti, a ni opaka bolest nisu zaustavili – njena borba da bi ja mogla da radim ovo što radim, ali ne samo ja, već i mnoge druge devojčice, devojke i žene, dokaz je kontinuiteta.

Obećavam da ću jednom prilikom i pričati detaljnije o baka Emi, o tome kako je otvarala fabričke vrtiće i pretila drugovima da se saberu i ni ne pomišljaju da na drugarice dignu i glas, a kamoli nešto drugo, a sada nastavku prenosim deo intervjua, dok ceo intervju možete pročitati, ali i pogledati ovde.

---

Hristina Cvetinčanin Knežević: „Feminizam bez prakse, kao sama teorija, ne znači mnogo“

„Moramo da shvatimo da smo mi prvo, kao žene, međusobno ravnopravne, pa tek onda da se zalažemo za ideje ravnopravnosti sa muškarcima“

Hristina Cvetinčanin Knežević je odrasla u porodici u kojoj nije nedostajalo feminističkog uticaja, iako na to u detinjstvu nije tako gledala – o njemu ipak promišlja celog života. Njena baka je bila članica Antifašističkog pokreta žena (AFŽ-a), a Hristina je svoje master studije usmerila ka izučavanju roda, potkovana teorijom koju smatra korisnom osnovom, ali nedovoljnom bez prakse, bez “življenja ideje da smo zaista svi ravnopravni”.

Sve ovo je došlo pre nego što je ona danas razvila svoju onlajn feminističku zajednicu pod nazivom @feminizam_iz_teretane, kako bi feminizam učinila razumljivim, govori nam. Pratiteljke koje pronalaze platforme slične Hristininoj postaju sve raznovrsnije, neke su tu da nešto nauče, neke da nađu osećaj podrške, a neke da daju podršku drugima u interakciji sa sadržajem.

Hristina je stvorila komunu vođena svim onim što zna o feminizmu, a njena stranica se pored tela, telesnosti i slike o sebi, svakako bavi i aktuelnim feminističkim pitanjima iz Srbije i sveta, u cilju opširnijeg informisanja o nečemu što zaista sve treba da nas zanima – što zbog razvijanja kritičkog mišljenja, što zbog podsećanja da nam ništa od toga nije daleko, da ne treba da nam bude strano, i da se sve velike i lepe, ali i one dosta manje lepe stvari vrlo verovatno odvijaju i u našoj bliskoj okolini.

Ljubav prema sebi je, kako nam je rekla, ono što joj je feminizam omogućio, a što se, kako se da primetiti, ogleda u njenim objavama i to pokušava da prenese i na sve one koje je prate.

– Feminizam je za mene uvek bio više praksa nego teorija, ali svakako mi je teorija pomogla da i te ideje koncipiram nekako, da one budu što prilagodljivije mom načinu života, ali još bitnije, feministička teorija mi je pomogla i da razumem sve one žene koje ne žive kao ja, odnosno koje nemaju te neke privilegije koje ja po sebi imam. Za mene je feminizam na prvom mestu da volim i da vrednujem sebe kao ženu, jer nekako od malih nogu smo učene da, ako smo žensko, manje smo vredne. I to je duboko utkano u našu kulturu – kaže Hristina i dodaje:

– Čak se i desi, kada se rodi sin, da se kaže “prvo pa muško”, nikad se ne kaže da je prvo pa žensko. Ali ja jesam bila prvo pa žensko, tako da mi je ta ljubav prema sebi nešto što mi je feminizam omogućio – počinje Hristina za Ona.rs.

Patrijarhat je bio uporište vekovima i ženama nisu uvek davane iste mogućnosti kao muškarcima u svojim zajednicama. „To je muški svet“ – tvrdili su uglavnom muškarci koji su zanemarivali žene i njihove položaje kako bi opravdali nepravednu diskriminaciju i nejednakost prema ženama. Od žena se uvek očekivalo da ostanu kod kuće i brinu o kući i deci. I to je nešto na šta nas Hristina stalno podseća na početku našeg razgovora – da je to ono što ne smemo ponovo da dozvolimo.

– Na ovim prostorima negde od 1920. godine je dosta aktivna ta borba u smislu zalaganja za to da žene imaju jednako nasledno pravo, za to da žene budu ekonomski nezavisne, za to da žene uopšte mogu i da se obrazuju. I to je nešto što mi dugujemo svojim pretkinjama. Ali, kao što rekoh, to ne važi za sve žene na ovom svetu i nije nešto što, kad se jednom osvoji, to ostaje tako. To je nešto što mi stalno moramo da branimo.

Aktivizam, praksa i akademski feminizam

Da se njen rad bazira u korist prakse i da Hristina tome teži zaključili smo kada smo se u razgovoru dotakli onih žena kojima je, kako je sama Hristina zaključila, feminizam bliži, a da se i dalje ne radi dovoljno konkretno na stvarima koje bi njima bile od koristi. Izmestiti se, shvatiti da neke žene i dalje nemaju prava i privilegije koje se čine da imaju, i način na koji se može pristupiti tom problemu u cilju pomoći i dalje je nešto o čemu promišlja.

– Kada vidim na ruralu šta je ono sa čime se suočavaju žene svakodnevno, to nije ni izbliza toliko izazovno kao ono što mi živimo u urbanim sredinama svaki dan. U tom smislu zaista verujem da je njima feminizam bliži, zato što feminizam u jednu ruku naravno jeste ljubav prema sebi, i to da ti prepoznaš i da vidiš koliko vrediš uprkos tome što si žensko, pa i zbog toga što si žensko, ali je takođe ta neka konstantna borba koju vodiš da zaštitiš sebe, ali kad se boriš za sebe, ne boriš se samo za sebe. Boriš se i za sve one žene koje su tvoje savremenice, ali i za sve one žene koje će doći posle tebe, za generacije sa kojima živiš ili za generacije sa kojima tek dolaziš – kaže Hristina.

Prema njenim rečima, žene na ruralu vrlo dobro znaju što je feminizam. I jako veoma često taj akademski feminizam koji je, kaže, malopre kritikovala, pokušuva da im oduzme to pravo tako što će se pozivati na to da one nisu dovoljno obrazovane, da nisu dovoljno prosvećene, da ne znaju dovoljno teorije, što je iz neke moje perspektive jedna opšta budalaština.

Proces prihvatanja feminističkih perspektiva kao neophodnih unutar ruralnih oblasti kao da se ne povezuje sa “užim” feminističkim pokretom sa kojim je razvoj feminističkog akademskog rada vrlo snažno usklađen. Uloga žena i njihov doprinos u ruralnim oblastima su ili nedovoljno priznati ili potcenjeni, a prepoznavanje nejednakih rodnih uloga u okviru života seoskih žena su svakako deo feminističke borbe, a na kakav se to način uviđa i da li se uviđa bio je deo razgovora sa Hristinom.

Iako su feminizam i feministička teorija doprle do više žena širom sveta, trebalo je neko vreme da dođu do onih u ruralnim područjima, a Hristina nam je na primeru svoje bake objasnila kako je to tada izgledalo, upitavši se da li mi to danas nazadujemo?

– Neke inicijative koje su se zadnjih nekoliko godina pokrenule, kao inicijativa da se izmene ideje o nasleđivanju, ali ne samo u zakonima, već u načinu na koji mi razmišljamo. Mislim da te stvari zaista pomažu. Ali dok mi vidimo sebe kao neke prosvećene svetiteljke koje će, zahvaljujući našem obrazovanju, da siđu među te proste, priproste žene i da im otvore oči i da im pomognu, od toga nema ništa. Znači, moramo da shvatimo da smo mi prvo, kao žene, međusobno ravnopravne, pa tek onda da se zalažemo za ideje ravnopravnosti sa muškarcima. Ono što meni izuzetno pogađa, što mi se čini da zadnjih par godina, pa i decenija, mogu slobodno da kažem, svedočimo o tome da idemo u rikverc – kaže Hristina i objašnjava:

– Ja se sećam priča moje bake, ona je bila prvoborka nakon Drugog svetskog rata, bila je izuzetno aktivna u AFŽ, odnosno antifašističkom frontu žena. I ono što su one tada radile je da su išle po ruralnim sredinama, ali podsećam tada je svaka sredina bila ruralna sredina, i radile na opismenjavanju. I one su zaista se trudile da imaju razumevanja za kontekste u kojima žene žive. One su se trudile da pokušaju i da im približe pre svega opismenjavanje. Zašto? Ne da bi one mogle da pišu romane, nego da bi mogle da budu informisane. Jako je bitno da mi imamo informacije koje nas se tiču. Ali kako su one to radile? One nisu tamo dizale akademije i škole i pokretala različite kurseve, feminističkih studija i slično, nego su dolazile na ta njihova okupljanja gde su one vezle, gde su štrikale, gde su se bavile ručnim radom i pričale su sa njima. I to je dovelo do toga da se te žene otvore i da krenu kritički i da promišljaju nasilje koje trpe od strane svojih muževa. Tako da mi se čini da smo se jako udaljili od toga. A čini mi se da nam je danas to potrebnije nego ikad – zaključuje Hristina.

(Izvor: Ona.rs)