En Bojer
s engleskog prevela Tanja Brkljač
urednik Novak Guslov
2019.
Svi tekstovi i fotografije su prvobitno objavljeni na našim Instagram profilima, Visibaba, i Feminizam iz teretane.
Više informacija o ovom unikatnom i pionirskom aktivističko književnom editorijalu, iza koga stojimo Dunja Đolović, Jelena Vukićević i ja, možete pronaći u sjajnom intervjuu koje smo dale za Mašinu, kao i u emisiji Tabu televizije Insajder. Ukratko, cilj nam je bio da ukažemo na nedostatak institucionalne podrške u prevenciji raka dojke.
Iako se trenutno čini da smo sa ovim ličnim projektom završile, nismo. Kao što je i rak dojke borba koja se celog života vodi, tako je i borba za pravo na dostojanstvenu i dostupnu prevenciju raka, ali nam za dalje korake nam treba vaša podrška – cilj nam je da omogućimo devojkama i ženama, koje to sebi ne mogu da priušte, besplatne ultrazvučne preglede dojki. Ukoliko mislite da nam u ovome možete pomoći, pišite nam ovde[1] !
*****
En sam od Jelene dobila 5. novembra 2021. godine. U posveti mi je napisala Za jesenje ušuškavanje, i preživljavanje! Čitala sam je na leto 2022. godine, na bazenu na krovu zgrade u Vijetnamu. Bila sam na vrhu sveta.
7. septembra 2022. godine sam operisana u Beogradu.
Na otpusnoj listi sa epikrizom је писало Pacijentkinja se uredno oporavlja na odeljenju, bez tegoba rana uredno zarasta per primam.
Slagali su me.
Nikad se u potpunosti ne oporaviš od ideje da u tvom telu nešto raste van tvoje volje, i preti da ti telo preuzme i uništi ga, kvareći ga i kidajući ga deo po deo hiruškim skalpelom. Nikad ne zarasteš. U operacionoj sali uklone deo tebe, a u bolničkoj sobi ostaviš deo sebe.
En to znala pre mene. A sada znam i ja.
Dok me je Dunja fotografisala, a Jelena mi nameštala pramenove kose, tražila sam deo (sebe). Ne taj bez koga sam ostala u operacionoj sali, a ni onaj koji sam ostavila u bolničkoj sobi.
U traženju sam se rastočila.
Nisam znala gde En počinje a gde se ja nastavljam.
Nisam se iznenadila. Bolest, kao i strah od bolesti, ti nagriza granice tela. Telo postaje trulo, porozno, protočno. Prestaje da bude tvoje. Prestaje(š) da bude(š) ti.
Da li sam ga se našla?
Hodajući po atletskoj stazi, vrtela sam se u krugovima, baš onako kako se bolesti dojke vrte kroz gene, iz generacije u generaciju: Baš onako kako se nasleđuju biserne niske, iz generacije u generaciju. Truli biseri, u tvojim mojim grudima. Zato nikad ne nosim bisere. Ne želim ni da ih vidim.
Ali nisam bila sama, iako te rečenica Hitno se obratite svom onko-hirurgu koju sam čula pre tačno 19 meseci učini najosamnjenijom osobom na svetu. Uz mene je, na atletkoj stazi, pored Dunje i Jelene, bilo i sedam novih tumora i jedan zeleni turban, marama koju je moja baka nosila, pre više od pola veka, kada je zbog hemioterapije ostala bez kose.
Iako si sama, opet nisi sama. Život zbog dijagnoze ne staje, ali prestaje – 2022. године, године када сам ја оперисана, рак дојке je угасио 1.782 ženskih живота.
Те iste 2022. године, 4.368 жена у Србији добило дијагнозу рака дојке. На срећу, ја нисам била међу њима.
Na otpusnoj listi sa epikrizom је писало Урађена је и ex tempore analiza koja glasi: BENIGNO.
Nadam se da ću se ove, 2024. godine, u potpunosti operisati i rešiti trulih bisera, kao i straha da ću zbog njih jednog dana umreti. I dalje neću nositi bisere.
U poslednjem pasusu knjige En kaže Ja sam preživela, a opet ideološki režim kancera nameće osećaj da nazivajući sebe preživelom izdajem mrtve.
Tog dana, na atletskoj stazi, u repetativnosti kruženja koje se nikad ne završava, ipak sam nešto našla.
Ne deo sebe. Sebe.
Našla sam snagu da se (i sama) oslobodim krivice koju reč BENIGNO nosi sa sobom, griže savesti zbog olakšanja koju ta reč sa sobom nosi, a koju 4.368 žena te 2022. godine nije čulo.
Našla sam snagu da zatvorim (ili završim?) krug.
Da još jednom, po poslednji put, legnem na operacioni sto, (nadam se) ZDRAVA.
Da još jednom, po poslednji put, sa odeljenja odem ŽIVA.
(En Bojer – Ne umirem.)
Hristina Cvetinčanin Knežević – Živim.
Hristina Cvetinčanin Knežević
******
Pre mesečak dana dobila sam upit iz Botaničke bašte da pišem o jednoj biljci, tačnije cvetu (više o tome u rođendanskom mesecu septembru). Jedna je od onih biljčica koja ne živi na zemlji već na drveću koje joj služi kao oslonac, sa vazdušastim korenjem. Tako bih nekako i opisala ovaj PERIOD TIŠINE. Tišini treba dopustiti da progovori kao tišina. Najzad, ona i dalje često govori glasnije od reči. Otkriva nam stvari direktno i neposredno. Trudila sam se da slušam unutrašnjim ušima, da u celosti budem u sadašnjosti. Sadašnjosti nostalgije (nostos – povratak kući, algia – bol). Slušala sam srcem i čula Jezik koji nastanjuje Ćutanje isto onako pouzdano kao što nastanjuje Reč. Osluškivanje paradoksa spoljašnje mirnoće i unutrašnjeg žara. Beličaste jednostavnosti i intuitivnih zamaha vođenih, viđenih i promenjenih kroz Susret i Sukob, pre nego što stigne moja voljena Jesen, u onom toplom međuvremenu kada vazduh postaje težak, a boje meke.
Najjače strasti sazrevaju tiho, u najvećoj dubini. Kako bismo inače najrečitije izrazili poštovanje prema mrtvima, najbolje preneli intenzivnu ljubav, došli do svojih najdubljih misli i vizija ili na najdirektniji način okusili neiskvareni svet? U ovom ojađenom predelu, tuga nas je učinila „nevinijim“, pisao je Maks Horkhajmer. Tišina možda još više – kao utešiteljka, saveznica i naše najjače uporište.
Sve što jesam ili nisam uradila, sve što sam sanjala, sve o čemu sam razmišljala, bojala se i radovala, sve će to otići u jesen. Tragovi tuge, drugačiji zvuk vetra, sanjivi dodiri, zatvorena vrata, mimohodi, imaginativna snaga, kišni pejzaži, ljubav prema beskorisnom i sićušnom, zaborav u senci, hrabrost da se izdrži samoća, ulazak u čauru; rečenice, pasusi, znaci interpukcije. Nalik na umor od stalnog napora, neka neodređena pospanost u šumskim, seoskim, morskim, betonskim koracima, u kojima su predvečerja puna neke setne ravnodušnosti – da jesen, pre nego što počne u stvarima, počne u nama.
Za predstavljanje posle tišine, odabrala sam naslov NE UMIREM, En Bojer, jer tako nastavljam razgovor sa prethodnim autorima i autorkama. Trudila sam se da ih razumem, a oni su mi pomogli da razumem i neke druge stvari. Za mene ove knjige ostaju psihološki žive, i nikada nismo dovršili njihova čitanja. Za ovaj uvod tu je i krug podrške u kojem su Pesoa i Zerzan.
Pedesetih godina prošlog veka, Lorens van der Post je bio u kontaktu s ljudima koji su sav svoj posed nosili u jednoj ruci. Pisao je o „predivnom smehu Bušmana, koji dolazi pravo iz stomaka, kakav nikada nećete čuti među civilizovanim ljudima“.
Pročitano En Bojer nosite u rukama, srcu i stomaku – pročitano je sve, samo nije o smehu i jeste o smehu – kada nadiđete i živite „sezonu kartezijanskog plača“: „te mesece u kojima se tuga mog tela nije obazirala na pokušaje mog uma da me uveri da sam dobro – i plakala sam svakog minuta, bilo da sam bila tužna ili ne. Ja sama postala sam mobilni, posramljeni javni spomenik suzama. Nisam morala da gradim hram za plakanje, tada, budući da sam ja to bila. Samo sam oduvek mrzela kad neko pati sam.“
Počinjem da se pretvaram da moje grudi nikad nisu ni postojale (TIŠINA OKO RAKA DOJKE)
Mnogo toga znamo u teoriji, mnogo toga nam je jasno, no pitanje je koliko smo u svemu tome sebi samima jasni. Koliko dopuštamo i dozvoljavamo da postavljamo pitanja, započinjemo razgovore i problematizujemo priču.
En Bojer vam ne pruža gotove odgovore, već problematizuje stara i nova pitanja.
Na početnim stranama, u prologu, En Bojer je uhvatila za ruku Suzan Sontag, Alis Džejms, Rejčel Karson, Žaklin Suzan, Šarlot Perkins Gilman, Odri Lord, Fani Berni, Keti Aker, Iv Kosofski Sedžvik. U procesu kretanja i preobražaja, gde su se sve susrele?
Po prvobitnoj zamisli, En Bojer koja svoja opažanja inače vezuje za pitanja usamljenosti, preživljavanja i neuspeha jezika da obuhvati sva stanja i međustanja na međuljudskom i kolektivnom nivou, zatvara krug – jer BOLEST NIKAD NIJE NEUTRALNA, LEČENJE NIKAD NIJE NEIDEOLOŠKO i SMRTNOST UVEK PRATI POLITIKA.
TIŠINA OKO RAKA DOJKE o kojoj je nekad pisala Lordova, sada je larma izvanredno bogate jezičke produkcije. U naše vreme, izazov nije ispuniti rečima tišinu, nego naučiti napraviti otklon od buke koja često briše sve pred sobom.
Nepredvidljivost, neisrcpnost, opijenost sopstvenim radom, ćutanje, napetost, nedostatak; kako uprkos smrti živeti, pobediti strah, prevazići neizvesnost, neposrednost života – kopniti, odumirati, iščezavati – nestajati?!
Formalni problem raka dojke, industrijska etiologija raka dojke, roze prebojeni pejzaž svesti, neverovatna kapitalistička mašinerija profita, mizogina i rasistička medicinska istorija i praksa, neravnopravna klasna distribucija pogođenih i umirućih od raka dojke, težina nepoznate onkološke terminologije, raspuklina tog jezika, disanje kroz grafikone dok osećate kako vas guši kvantitativno, i tek ugrađeni port za hemoterapiju, boli.
BOLEST KOJA NIKAD NIJE NAŠLA ZA SHODNO DA SE NAJAVI ČULIMA ZRAČI S EKRANA GDE SVETLOST POSTAJE ZVUK I INFORMACIJA KOJU ŠIFRUJU, DEŠIFRUJU, RAZAŠILJU, OCENJUJU, ANALIZIRAJU, PROUČAVAJU I PRODAJU.
ZA KANCER NEMATE OSEĆAJ DA JE STVARAN.
Pre nego što se En Bojer razbolela, dela ovih mrtvih žena pravila su joj društvo. One su maštale o novoj strukturi sveta i stvarnim mogućnostima sveta. Ako je ova knjiga morala da postoji, kaže – nameravala je da bude u minornoj formi reparativne magije, da izvrši eskproprijaciju sile književnosti iz književnosti, da bude manifest komunizma neprivlačnih, da svakom ko je čita garantuje slobodu koju može doneti krajnja svedenost.
ŽELELA SAM DA SE DELOVI TELA KOJE SMO IZGUBILI REGENERIŠU KROZ NJENE REČENICE I DA NJENE IDEJE KRASI ELOKVENCIJA KOJA NEĆE BITI OLAKŠAVAJUĆA OKOLNOST ZA NAŠE ĆELIJE. ILI, DA MOGU PISANJEM NATERATI ZEMLJU DA SE OTVORI UČINILA BIH TO, VRATILA BIH U ŽIVOT POBUNJENU ARMIJU MRTVIH ŽENA, ALI NIKAD NISAM NAUČILA DA PIŠEM DOVOLJNO DOBRO DA BIH URADILA SVE TO.
I upravo, dajući sažet i funkcionalni pregled različitih gledišta na telo, iz uglova posmatranja koji su postojali, jer su zapravo i dalje relevantni: nekad su teorijske perspektive, nekad discipline i naučne struje, ali su neretko i filozofski pravci. Iscrpan pregled, zna to i Bojer je teško napraviti, no predstavila nam je kroz njihov rad „glavne tačke“ koje su od koristi za kretanje kroz tekst i njegovo razumevanje.
Od filozofskog dualizma, preko sociobiologije, čije je gledište imalo mnogo ograničenja koja su, počivajući na neistorijskom fundamentalizmu, agresivnim metodama hiriruških i hemijskih intervencija, kao i brojnim neetičkim psihološkim načinima, koji teže da promene delove tela – zatim psihoanlize, socijalnog konstruktivizma, do savremenih humanističkih nauka koje su učvrstile pojam tela kao novi pojam. Naravno, i Fukoova filozofija koja je itekako doprinela pri pozicioniranju telesnog u istorijski i socijalni kontekst; i savremena antropološka gledišta, kao i feministička orjentisana antropologija koja je decenijama unazad ulagala napore da ospori argumente biološkog determinizma.
Svakako, uz njihovu pomoć, čini mi se da je za mrvicu laganije disala iz dana u dan, i uspela da ispiše priču, iako ogromne sfere neizrečenog i dalje lebde kroz vazduh.
JA SAM PREŽIVELA, A OPET IDEOLOŠKI REŽIM KANCERA NAMEĆE OSEĆAJ DA NAZIVAJUĆI SEBE PREŽIVELOM IZDAJEM MRTVE.
MESECIMA SAM VEĆ U OVOJ IGRI KANCERA I JAKO SAM UMORNA OD MEDICINE I VOLELA BIH DA KAŽEM DA JE PACIJENTKINJA NESTALA.
Kažu nam da je kancer uljez protiv kojeg se treba boriti ili neposlušni aspekt nas samih ili preterano ambiciozan tip ćelija ili analogija za kapitalizam ili prirodni fenomen s kojim treba živeti ili glasnik izvesne smrti. Kažu nam da je u našoj DNK ili da je u ovom svetu, ili nam kažu da je smešten u konfuznoj razmeni gena i okoline koju niko ne može da locira, niti to želi. Daju nam samo glasnu polovinu mogućnosti da njegov uzrok leži unutar nas samih, a nikada tihi deo mogućnosti da izvor kancera nastanjuje ceo svet u kojem zajedno živimo. Testiraju nam gene, ali ne i vodu koju pijemo. Naša tela se skeniraju, ali ne i naš vazduh. Kažu nam da se on nalazi u grešci naših osećanja ili nam kažu da je u neizbežnostima našeg mesa. Kažu nam da postoji razlika između bolesti i zdravlja, između onoga što je hronično, između življenja i umiranja. Vest o kanceru stiže do nas na istoj vrsti ekrana kao i vest o izborima, u imejlu koji stiže u istom minutu kad i pozivi da se prijavite na LinkedIn. Isprekidane linije radiologa iste su kao one koje crtaju piloti dronova. Kancer živi na ekranu kao što na ekranima žive i celokupni globalni teror i nerealnost.
To što smo se razboleli od zajedničkog sveta oslobađa nas bojazni da ćemo bolest preneti direktno nekom drugom, a kancer dozvoljava blizinu autentičnom iskustvu bez rizika koje nosi blizina drugim bolestima.
Kancer može biti pozornica čestitosti na kojoj svoje uloge mogu igrati drugi, i istovremeno je savršen primer patnje za koju ne možemo da okrivimo nikog i možemo da okrivimo sve.
Evo jedne VEŽBE LAMENTACIJE BEZ OPORTUNIZMA: hodajte ulicom i zamislite nesreću doživljenu iza svakih vrata, a onda, dok autom ili autobusom prolazite kroz grad ili neko malo mesto, posmatrajte svaku firmu i zamislite šta bi svaki od tih radnika radio radije nego svoj posao. Potom zamislite roditelje tih radnika, i šta bi oni radije radili, ili šta bi više voleli da deca koju su odgojili mogu da rade.
Groblje ima isti efekat.
Zatim, uradite isto to, ali ovog puta ispred zatvora. Potom uradite to u bolnici.
JA BIH RADIJE PISALA O BILO ČEMU DRUGOM, NE SAMO IZ STRAHA OD BOLA KOJI ĆE ISPITIVANJE BOLA DONETI, NEGO I IZ STRAHA DA BOL NE PRETVORIM U PROIZVOD.
Problem s umetničkim pristupom patnji leži u tome što su oni koji pate često istrošeni od patnje da su svi pokušaji svedočenja o toj patnji iscrpljeni pre nego što su se u njemu i okušali. Da je ne poznajemo, piše En Bojer, pomislili bismo da je njena bolest bila toliko dragocena – da je bila tek patnja zarad semiotike, no, ona je bila samohrana majka bez ušteđevine koja je postojala u svetu profita, nije imala partnera koji bi brinuo o njoj i bila je daleko od porodice u svetu koji privatizuje preživljavanje, morala je da radi tokom čitave procedure lečenja na radnom mestu na kojem su je savetovali da nikad ne oda da je bolesna; nikad nije bila bogata ni bliska centrima moći.
Drugim rečima, MOJ RAK, KAO I GOTOVO SVAČIJI, BIO JE OBIČAN, a takav je, izuzev mog običaja da pišem, bio i moj život.
Savremena medicina hiperreaguje na neposlušni čin razboljevanja tela TRANSFORMIŠUĆI GA U PODATKE. PACIJENTKINJA POSTAJE SKUP INFORMACIJA, i to ne samo putem količine svega što izlazi iz njenog diskretnog tela ili kroz njega prolazi, TELA I SENZACIJE ČITAVIH POPULACIJA POSTAJU MATEMATIKA VEROVATNOĆE (razboljevanja ili očuvanja dobrog zdravlja, življenja ili umiranja, izlečenja ili patnje) na kojoj se zasniva lečenje.
Kako ocenjujete sebe na skali od 1 do 10? U medikalizovanoj apstrakciji raka postala sam JEDVA, i od trećererazrednog sam značaja za telesne senzacije i informatičke sisteme medicine.
U današnjem svetu, kancer je jedna od najefikasnijih bolesti za brisanje precizne i individualne prirode svakog ko ga ima, a feminizirani kanceri – u smislu da biti smatran ženom takođe znači biti, na neki način, poluzbrisan, pri čemu ovo brisanje produbljuju klasa, rasa i invalidnost –čine to još brutalnije.
Žene koje boluju od raka često su primorane da gledaju sopstveno rastakanje, one su predmeti nad kojima se može lamentirati ali se njihov lament ne trpi, svedoci su tužnih priča svih ostalih ali društvo će ih korigovati čim tuga izađe iz njihovih usta.
POPUT VEĆINE MEDICINSKIH TRETMANA, HEMOTERAPIJA JE DOSADNA. KAO I SMRT, TO JE SAMO MNOGO ČEKANJA DA PROZOVU VAŠE IME.
TO JE TAKOĐE ČEKANJE DOK POTENCIJAL ZA PANIKU I BOL TAKOĐE LEBDI U BLIZINI ČEKAJUĆI DA NEKO PROZOVE NJEGOVO IME. U TOME JE NALIK RATU. O ESTETICI HEMOTERAPIJE NAIZGLED NE ODLUČUJE NIKO. TO JE ČINI SLIČNOM SVEMU IDEOLOŠKOM.
Ljudi umiru vidljivo, brinu vidljivo, ceo svet je izložen i pod nadzorom celog sveta. Piloti dronova ubijaju svoje vidljive žrtve. Korporacije analiziraju podatke o našoj vidljivoj korespondenciji i broje naše vidljive klinove. Objavljujemo svoje agonije u svojim vidljivim grupama podrške. Satelitska nebesa gledaju s visina na naše vidljivo sve iako ptice i oblaci ostaju blaženo ravnodušni, a nekad privatne unutrašnjosti sad su izvrnute i vidljive na medicinskim ekranima. Gotovo svi koji danas žive dovoljno su pametni da znaju da postoji zlokobna vidljivost u svemu što je nekad direktno življeno. Identifikovanje problema malo doprinosi njegovom razrešenju, osim što sad imamo dodatni posao pojačavanja signala zajedničke tragedije unutar njene korporativne strukture ograničene istine.
Smrt nikad ne odustaje, ona je univerzalna i nije takva. U njenoj distribuciji nema proporcionalnosti, stiže s napadima dronova i s puškama, nose je na majušnim leđima mikrobi koji se kote po bolnicama, kruži u olujama koje podiže novo kapitalističko vreme, stiže kroz šapat radijacije koja instruiše mutaciju ćelije.
Medicinska sestra u zaštitnom odelu uvodi veliku iglu u moj plastični potkožni port. Prvo se stvari vade iz mene, potom se stvari sipaju i ispiraju iz mene, potom stvari kapaju u mene. Za svaku od stvari koje kapaju u mene, moram da kažem svoje ime i datum rođenja.
Svaki tip hemoterapije meša se sa svojim aditivima u jedinstvenu kašu hibridnog odsustva jasnoće.
Kada infuzija iscuri, sedim uspravno dok se ne preturim. Konačno, nakon 40 ili 48 ili 60 sati kasnije, ne mogu više da se pokrenem i nema ničega što bih mogla da popijem protiv bolova, ali u NASTOJANJU DA BUDEM POLSUŠNA PREMA MEDICINI I UČTIVA PREMA SVOJIM PRIJATELJIMA, pijem nešto protiv bolova.
Potom sledi SPORO KAPANJE OKOLNOSTI I POSLEDICA.
ISCRPLJENOST NIJE NI POPUT SMRTI, KOJA IMA ZAPLET I ČITALAČKU PUBLIKU. ISCRPLJENOST JE DOSADNA, NE TRAŽI GENIJA, DEMOKRATSKA JE U PRAKSI, NEMA OBOŽAVAOCE.
Šta se desi ako više ne možete sami da se popravite? Ako ste istrošeni ne znači da umirete: znači da JEDVA RADITE NEŠTO DRUGO.
Ako je iscrpljenost kao tema stekla novu popularnost, to je zato što je nekad proletarijatski osećaj sada postao osećaj sveopšteg proleterijata.
Iscrpljeni stalno pokušavaju, čak i kad to ne žele, čak i kad su previše iscrpljeni da pokušavanje nazovu pokušavanjem ili da o njemu tako misle. Pokušavanje je metod putovanja telom kroz nizove napora da se pronađe granica kod koje se ti napori završavaju. Jednostavno ne možete, ali morate. Sada hoćete. Prvo udah, potom dostignuće, potom nova kombinacija pokušaja, neuspeh ili dremka ili loša odluka, a sve to u hazarderskom pokušaju da se pokuša. Poješćete popodnevnu užinu bogatu proteinima i trošiti postojeći kraj svog postojanja.
OSOBA MOŽE POSTATI BILO ŠTA, kažu joj, AKO SE TOME POTPUNO POSVETI U EKONOMSKOJ ZONI NEOGRANIČENIH LIČNIH MOGUĆNOSTI. To je slobodna trgovina dušama preko otvorenih granica pregalštva. To je niz izbora širokih kao horizont neograničen bilo kakvim limitima osim time da će granica svih mogućnosti biti sposobnost čoveka da sebe iscrpi ne bi li otkrio kraj svih mogućnosti.
Iscrpljeni ustaju svakog dana, ili barem to čini većina njih. To što većinu dana oni ustaju svedoči o prostoru između onoga kako se osoba oseća i onoga što radi. Ma koliko da prosto ne mogu, iscrpljeni, ako su živi, NASTAVLJAJU DA POKUŠAVAJU. Nastavljaju, kao i svi koji to čine sve dok jednom ne prestanu. Živeti i stoga jesti, piti vodu, pronaći metod – posao ili ljubav – po kojem će sebi priuštiti da jedu, plaćaju račune i poreze, koriste toalet, oblače se, staraju se o najbližima, zahteva da ustanu, barem ponekad.
Iscrpljeni bi maltene mogli da urade ono što se od njih očekuje, ali zbog svoje istrošenosti gotovo nikad ne rade ono što žele.
ŽIVLJENJE UZIMA OBLIK NAPORA DA SE POSTOJI.
To da će vam ponestati sebe u pokušajima da sebe stvorite jogistički je preludijum preduzetničkim pravilima postojanja. TO JE EPOHA DA – DOBA NEOGRANIČENOG MOGU, masovno postojanje u grčevitoj zabludi tela i zemlje koji zajedno registruju uznemirujuću teksturu našeg zajedničkog kraja.
Evo jedne asane autoiskorišćavanja:
Prvo udah. Potom znojenje. Sada znojenje s disanjem. Potom postignuće. Potom imejl i znojenje. Sada disanje i postizanje i slanje mejlova. Sada rad dok dišete. Sada neuspeh i spavanje i disanje. Sada odbijanje da se spava dok dišete ili pokušavate da pišete dok se i dalje bojite i ne uspevate i postižete.
Iscrpljenost kao metod postojanja kombinuje sve radnje dok ne pronađe rubove oblika kraja postojanja. Kao i sve nasumično, kao metod, ona ima jedan ishod: MOGUĆNOST. Ova mogućnost najčešće je mogućnost da će se stvari skončati u iscrpljenosti, mada, svako ponovno kombinovanje napora otvara mogućnost da će sam napor doneti kraj naporima.
Iscrpljeni shvataju da im je energija iznova istrošena. San, koji je često lek za umor, razočarava iscrpljene. U snu snovi ne prestaju da rade, ispunjava ih način na koji sam donosi još sna, ispunjava ih način na koji još sna može doneti još iscrpljenosti, i da još iscrpljenost donosi još iscrpljenosti za koju lek gotovo nikad nije samo san.
Iscrpljeni su NAŠI SVECI POTROŠENOG ŽIVOTA, ako je svetac osoba koja je bolja od drugih u patnji.
Ne možemo izmeriti duh. Ne možemo, jer nije stvaran, ili barem zato što nije materijalan, ali deluje stvarno kada postanemo akutno svesni sopstvene sasušenosti. Ipak, ma koliko se potencijalno neživo ili neupečatljivo iscrpljena osoba oseća u sebi, njeno telo će, AKO SE PRIKAZUJE DRUGIMA, IZGLEDATI KAO TELO, DISKRETNO, ŽIVO I ŽIVAHNO, I SPOSOBNO DA SE TRUDI JOŠ, DA SE TRUDI JAČE, DA POPRAVLJA ILI LEČI ILI TEŽI ILI STVARA.
ISCRPLJENA OSOBA JE „ISKORIŠĆENA“, ALI NE SME NIKAD BITI VIĐENA KAO TAKVA, VEĆ SAMO KAO ONO ŠTO JE POTENCIJALNO (kao svako drugi i verovatno sve drugo u instrumentalizovanom svetu) ISKORIŠĆENO.
ISCRPLJENA OSOBA ĆE, U POKUŠAJU DA IZGLEDA MANJE ISCRPLJENO, POKUŠATI, JER JE U POKUŠAVANJU DOBRA.
Naneće puder ispod očiju, i rumenilo na obraze, poslužiće se svim trikovima za koje joj časopisi i veb-sajtovi govore da će učiniti da izgleda manje iscrpljeno: izviće trepavice nagore kako bi joj kapci manje padali, piće kafu, vežbaće, shvatiti da je utorak, potom da je petak, potom da je kraj meseca, potom da je početak, potom da je vreme odletelo unapred bez nje, da je njen spisak obaveza odnelo sa sobom, ali je nju ostavilo.
Pokušala sam da zapišem sve. Pokušala sam da svoj posao uradim dobro. Napuštala sam ovu knjigu najmanje hiljadu puta, a ta brojka ne uključuje nebrojena druga uništavanja koja su neizbežno pratila proces pisanja – obrisane crtice, izbrisane stranice, izbačene pasuse, odbačene strukture, svađe koje su se razrešile, sentimente koje sam sama sebi zabranila, anegdote koje su ostale neispričane. Ova brojka ne uključuje ni Fejsbuk nalog u koji nemam snage da se opet ulogujem ni tvitove koja sam ostavila neučitane, ni arhivirane mejlove koje neću otvoriti, niti bolničke račune od kojih smo moji prijatelji i ja pravili aviončiće i bacali ih s najviše tačke mog grada. Da i ne pominjem fasciklu VAŠE ONTOLOŠKO PUTOVANJE koju smo zakopali, u delovima, posle mraka, sa semenkama kelja na javnim mestima koja ne smem da otkrijem. Kad bih pritisnula tipku spejs na tastaturi, činila sam to obično uz molitvu da će se zaglaviti, da će mi umesto u ovu knjigu BITI DOZVOLJENO DA KROČIM I ŠIROKO PROSTRANSTVO PRAZNIH STRANA NEZAHVAĆENIH RAKOM.
Smrtnost je veličanstven okvir. Kakvo je olakšanje ne biti zaštićen, otkrila sam, ne biti suptilna ili delikatna osoba čije je unutarnje iskustvo sačinjeno samo od ukusa i učtivog osećanja; kakvo je olakšanje ne sakupljati sićušne rane kao da su najteže povrede dok sav ostali svet uvek, zaista, zapravo krvari.
ŽAO MI JE ŠTO NISAM BILA U STANJU DA ZAPIŠEM SVE.
Jelena Vukićević, Visibaba